O tome koliko su učitelji, nastavnici i profesori vredni, istrajni, inovativni i, pre svega, veliki ljudi i o tome kako bi trebalo više da cenimo njihove napore da učenicima obezbede najkvalitetniju nastavu preko interneta, za rubriku #Savremena(k)odkuće piše direktorka Savremene osnovne škole, Jasmina Franolić.

Direktorkinu zahvalnost posvećenu svojim savremenim učiteljima i nastavnicima prenosimo u celosti.

Aplauz u 8 sati ujutro za heroje u praznim učionicama

Aplaudiramo ovih dana lekarima i medicinskom osoblju. Oni leče telo kada se razboli. Među njima ima i lekara koji leče dušu kada se razboli. I svi oni zaslužuju naše veliko HVALA.

Ipak, danas želim da se svi poklonimo onima koji uče dušu kako da se ne razboli, kako da raste i kako da voli! To su naši hrabri nastavnici pred kamerama, sa digitalnim alatima u rukama i u glavi, to su naši heroji u praznim učionicama. O njima danas pišem srcem ispunjenim ponosom, jer – oni su moja stalna ekipa za druženje i život poslednjih skoro 30 godina! Najbolja ekipa!

Ko je ovih mesec dana izlazio iz kuće svakoga dana i odlazio da svojim učenicima snimi što bolji čas, ko je noći probdeo spremajući najbolje virtuelne lekcije koje se ne zaboravljaju, ko je svoje đake okupljao u digitalnom svetu da se sa njima zajedno smeje i smišlja nova rešenja za životne nejednačine? Ko je svoju decu sklanjao u drugu sobu da bi sa tuđom mogao da radi zadatke? Učitelji sa velikim U!

Postoji vreme za sve. Za sumnju. Za greh. Za pobedu. I vreme kada veliki i skromni ljudi postanu vidljivi svima. Učitelji su decenijama bili zaboravljeni. Počelo je sve glasnije da se govori da nam nisu ni potrebni, da će moderno društvo ponuditi drugačije modele obrazovanja, da će deca sve naći u internet knjigama i uputstvima. 

Da – postoji bezmerni digitalni okean informacija. Ali, to more je preduboko i talasi mogu postati preteći kada ih bure vremena uskomešaju… kada se pomeša važno sa nevažnim i istina sa lažima. Plovidba bez kormilara može biti fatalna. Ko je taj koji će deci pomoći da pročitaju znake, da prepoznaju obmane, ko će ih naučiti da se pitaju, da prepoznaju, da sumnjaju, da poštuju, da veruju, da nauče, da BUDU… da budu ljudi.

To nisu samo roditelji, zasigurno. O njihovom herojstvu u ovim vremenima govoriće jedna druga priča, jer ne mogu svi junaci da stanu u istu priču… Roditelji su tu da vole, pre svega… Da čuvaju, da ojačaju mlade ljude… Ali, sve ono vreme koje dete ne provede sa roditeljima ili sa vršnjacima deli sa svojim učiteljima. 

Znam šta moje kolege rade ovih dana i ponosna sam na njih. Do duboko u noć istražuju nove digitalne alate, prave kvizove za proveru znanja, na raspolaganju su svojim učenicima u svako doba dana… sve do spavanja i već od ranog jutra, dok reke mejlova i slika stižu sa svih strana. Ovo je novo iskustvo u kome i jedna i druga strana uživaju i koje niko nema pravo da pokvari. Ako nije lako ni jednima ni drugima, znači da smo na pravom putu. Uz dosta smeha, mašte, poverenja… nastavnici i đaci uče život jedni od drugih…

Trebalo je videti ovih dana ta ozarena lica kada se susretnu na digitalnim mrežama, sa druge strane zidova i zabrana… Tu sreću… Predavanje i verovanje… Dovoljan razlog da se zauvek zaljubite u svoj poziv! I razlog za jedan drugačiji aplauz – u 8 sati ujutro za sve heroje velikog srca u praznim učionicama!