Razvijanje kompetencija

Obrazovanje je u savremenom svetu orijentisano na postizanje kompetencija. Uvođenje pojma kompetencije u obrazovne politike vezuje se za kraj prošlog veka i za dokument Evropski referentni okvir ključnih kompetencija.

Savremena osnovna škola u potpunosti prihvata i primenjuje sve odredbe ovog dokumenta i implementira ih kroz svoj personalizovani program. Školovanje prema ovakvom vidu programa predstavlja savršen spoj teorije i prakse kroz prenošenje opštih i stručnih znanja. Ono istovremeno pruža učenicima opštu kulturu i informisanost. Razvijanjem kompetencija neophodnih za intelektualno i emotivno sazrevanje učenika, Savremena ih sprema ne samo za dalje školovanje već i za stvarne životne situacije.

Ključne kompetencije predstavljaju skup integrisanih znanja, veština i stavova koji su potrebni svakom pojedincu za lično ispunjenje i razvoj, uključivanje u društveni život i zapošljavanje.

Kompetencije koje se mogu povezati na tradicionalnim nastavnim predmetima

• Komunikacija na maternjem jeziku
• Komunikacija na stranom jeziku
• Matematičke, naučne i tehnološke kompetencije

Kompetencije koje su međupredmetne:

• Digitalna kompetencija
• Učenje učenja
• Društvene i građanske kompetencije
• Osećaj za inicijativu i preduzetništvo
• Kulturološka osvešćenost i izražavanje

U konceptu gde se učenje određuje kao celoživotni proces izgradnje kompetencija, nastava i nastavnici dobijaju drugačiju funkciju. Učenje se organizuje kao: učenje radi sticanja znanja, učenje kako se deluje, učenje da se živi zajedno i učenje za ceo život. Osnovno polazište savremenog pristupa učenju je da je to proces aktivne konstrukcije znanja u određenom kontekstu. Ono se odvija kroz interakciju sa konkretnom fizičkom sredinom i socijalnim okruženjem, putem razvijanja odnosa razmene i saradnje.

Učenje i podučavanje počivaju na:

– raznovrsnim (istraživačkim, projektnim, participativnim, kooperativnim) metodama koje obezbeđuju iskustvo u različitim aktivnostima učenja učenika; podsticanju motivacije i samostalnosti u učenju i učenja od drugih i sa drugima;

– oslanjanju na sopstvene snage učenika, razvoju samopoštovanja i osećanja kompetentnosti;

– uspostavljanju veza između životnog iskustva dece i učenika sa aktivnostima i sadržajima učenja u ustanovi (na taj način olakšava se razvoj novih znanja, razumevanje cilja i smisla učenja i razvija motivacija; korist od učenja i vrednost naučenog obezbeđuju se primenom u novim i različitim situacijama učenja u ustanovi i svakodnevnom životu);

– uvažavanju individualnih karakteristika, obrazovnih potreba, mogućnosti, interesovanja i različitih uslova i okolnosti u kojima se učenici razvijaju i obrazuju (poštovanje osobenosti svakog učenika na svakom nivou obrazovanja ogleda se u obezbeđivanju pristupa / učešća u aktivnostima učenja koje omogućavaju razvoj i napredovanje u ostvarivanju ishoda učenja sopstvenim tempom);

– negovanju i podsticanju kritičkog mišljenja, kreativnosti i inicijative kako bi se učenicima omogućilo da nađu najpogodnije načine postupanja u različitim oblastima svakodnevnog života i života u ustanovi;

– postavljanju očekivanja u zoni narednog razvitka pred svakog učenika; organizovanju aktivnosti i izboru sadržaja i materijala koji pobuđuju radoznalost (na taj način potrebno je obezbeđivati motivišuća iskustva, važna za podsticanje interesovanja i razvoj trajnog pozitivnog odnosa i zadovoljstva u učenju);

– podsticanju solidarnosti, tolerancije, etike brige, poštovanju drugih i odgovornosti za sopstveno ponašanje radi formiranja ličnog sistema vrednosti kao temelja pozitivnih odnosa sa drugima, zdrave porodice i društva u celini.

* Najveći deo teksta je preuzet iz Pravilnika o nacionalnom okviru obrazovanja i vaspitanja