Ugledni čas iz srpskog i geografije, kao i razgovor savremenih osnovaca o mogućem i nemogućem u avanturama Pustolova, pretvorio se u pravo uživanje. Verovali ili ne, geografija i srpski mogu se obrađivati zajedno. U nastavku saznajte zašto su savremeni mališani čas završili uz aplauz i veliko oduševljenje.

Na časovima srpskog jezika obrađivano je delo Vladimira Andrića „Pustolov” kao deo školske lektire. S likom Pustolova mnogi su se već upoznali, pošto su po ovoj knjizi snimane emisije za decu, a uloga Pustolova je pripala maestralnom Milanu Gutoviću.

Pustolov je neobični avanturista koji sebe naziva Čuvarem Planete. Njegov zadatak je da brine o planinskim vrhovima, da kroti Divlji Zapad, da pročišćava vulkane, da brine o Gusarima i njihovoj higijeni (Tako prljavi nikoga ne mogu da opljačkaju!), da zapušava morska dna i tome slično.

KROZ DISKUSIJU IZMEĐU MOGUĆEG I NEMOGUĆEG RAZVIJAMO KRITIČKO MIŠLJENJE

Čas je započeo sumiranjem utisaka o pročitanom delu, šašavim osobinama Pustolova i njegovim dogodovštinama. Međutim, času se pridružio i nastavnik geografije Marko Ostojić, koji je želeo da sluša o Pustolovu. On ga veoma dobro poznaje! (Jedna priča posebno je posvećena tome kako se Geografi i Pustolov baš i ne vole preterano!) Ovo je, svakako, bio deo uglednog časa. Savremeni mališani su još na početku pokazali zainteresovanost, jer im se dopalo to što će delo posmatrati iz različitih uglova.

Taj čas se pretvorio u diskusiju o tome šta je moguće, a šta nemoguće u avanturama Pustolova. Postavilo se pitanje kako je mogao da zadrži cunami samo svojim grudima (Koliko je visok Pustolov?), ali i kako lavina može da se strpa u džak (Koliki je to džak?). Objašnjeno je i kako bi svi planinski vrhovi, koje Pustolov čuva na svojoj polici, mogli da se vrate na pravo mesto na osnovu geološkog porekla stena.

Deca su se zabavljala – neka su branila nauku, a neka Pustolova, te objašnjavala svaku nelogičnost u avanturama. Nastavnik geografije je uporno objašnjavao kako je nemoguće izvesti u prirodi to što Pustolov radi, dok je nastavnica srpskog uporno dokazivala da je Pustolov sam po sebi neka vrsta superheroja i da zato može baš sve.

Dok su se zabavljali, učenici nisu primetili da su razvijali svoje kritičko mišljenje, ali i maštu, umeće argumentovane diskusije, ali i džentlmenskog ustupka. Nastavnicima je bilo vrlo lako da steknu uvid u znanje iz geografije i književnosti, pa i iz istorije i opšte kulture, kroz odgovore i pitanja svojih učenika.

Čas je završen sa zaključkom da skoro sve u „Pustolovu” prkosi logici i zakonima fizike, ali da je suština književnosti i umetnosti u suprotnosti s naukom – treba malo da nas nasmeje, zabavi, natera na razmišljanje. Takođe, „Pustolova” ne bismo čitali s takvom slašću kada bi se sve u knjizi svelo na nabrajanje naučnih činjenica, koje su nam verovatno već poznate.

Pustolov i Geografi su se pomirili, jer su se složili da je svako znanje veliko, kao i to da su važni i nauka i umetnost.

Nastavnici su uživali u ovoj energiji znanja, druženja i smeha, a najveći poklon je stigao u vidu spontanog učeničkog aplauza na kraju časa. To je savršen primer realizovanja pravog uglednog časa – da deci bude zabavno, ali i da kroz tu zabavu mnogo toga nauče!