Naša učenica Maša Pašić osvojila je prvo mesto u kategoriji šestog razreda!

Na 21. Međunarodnom literarno-likovnom konkursu pod nazivom „Deca vole čudne priče, avanture i junake iz knjiga” naša učenica Maša Pašić osvojila je prvo mesto. Ovaj uspeh je dokaz da su učenici Savremene svestrani, da briljiraju u različitim oblastima i zauzimaju zaslužena prva mesta. Bravo, Mašo! 

Ovo eminentno takmičenje održano je u Nišu povodom stogodišnjice rođenja jednog od naših najpoznatijih pisaca za decu Duška Radovića. U niškoj Narodnoj biblioteci „Sveti Sava” u petak, 15. aprila, svečano su uručene nagrade autorima najboljih dečjih radova.

Kao najbolja među takmičarima, svojim talentom izdvojila se Maša Pašić, učenica šestog razreda Savremene, i osvojila prvo mesto. Čestitamo Maši i želimo joj da napiše još mnogo sjajnih priča! Ne sumnjamo da je ovo samo početak njenog blistavog puta na kome će stvoriti još mnogo zanimljivih priča.

Predstavljamo vam Mašinu priču

 DECA VOLE ČUDNE PRIČE…AVANTURE I JUNAKE IZ KNJIGE!

Ovo nije klasična bajka. Ovo je istinita, bajkovita priča o večnoj ljubavi. Glavni likovi smo gradska Veštica i ja. Odvija se u mom rodnom gradu, Tranklonu. U njemu sam odrasla, i ne mogu reći  da je moje detinjstvo bilo zanimljivo. Svi u gradu međusobno su se poznavali, javljali jedni drugima u prolazu, nije bilo zločina. Prosto govoreći, Tranklon je bezbedan, mali gradić u kome se ništa specifično nije odvijalo. 

Zbog toga, deca često su izmišljala i širila glasine o „misterijama Tranklona“. Odrasle osobe često bi se ljutile kada su za ovo čule, ali deca bi pobegla i prkosno nastavila. Kao i mnoge druge, tako je nastala i glasina o „Tranklonskoj Veštici i njemon nestalom ljubavniku.“ Sećam se kako je moja majka ljutito odmahnula glavom kada sam joj ispričala o glasinama. „To je apsurdno“, odbrusila je i nastavila sa kućnim poslovima. 

Naime, Veštica Tranklona živela je u velikoj, napuštenoj kući sa paučinom i zapuštenim prozorima. „Kako je strašno! Nikada se ne bih usudila da prođem pored te kuće“, komentarisale bi devojčice. Ipak, bila sam radoznalo dete. Oduvek sam želela da saznam  zašto Veštica nije voljena, i šta je to loše uradila. Zato, kada bih se svakoga dana vraćala iz škole, prošla bih pored Veštičinog doma. Potom bih se sakrila iza žbunja, i strpljivo čekala da vidim hoće li neko izaći iz uklete kuće. I tako danima, ali nikada nisam uspela da vidim Vešticu. 

„Ako zaista postoji, onda se vrlo dobro krije…“, mislila sam. Jednoga dana, ponavljajući redovnu rutinu čučanja iza žbunja, razgoračila sam oči kada sam primetila stariju ženu kako izlazi iz kuće. Žena je bila visoka, mršava, zelenih očiju i prćastog nosa. Njena kosa bila je crna kao najdublja noć, a koža bleda kao kreč. Žurno sam otrčala kada sam videla da se približava. 

„Sačekaj!“, žena je povikala ljutitim tonom. „Da…?“, nervozno sam zastala. „Tvoje ime je Sofija, zar ne? Viđala sam tvoju glavu kako izviruje iza žive ograde. Moje ime je Mona, ali me možeš zvati gospođa Tavren.“ Trepnula sam zbunjeno. Da li je ovo zaista bila strašna, stara gradska Veštica?

„Drago mi je…gospođo Tavren. Ali, moram da Vas upitam…da li ste Vi prava veštica?“, nesigurno sam pitala. Gospođa Tavren je sporo odmahnula glavom. 

„Ne, ne. To su samo glasine. Ljudi se plaše nepoznatog. Došla sam u ovaj gradić sa svojim mužem pre dvadeset godina, ali ljudi…ne znaju mnogo o nama. Zato su strah preneli na svoju decu, i deca su proširila glasine. Da li zaista govore da sam veštica?“

„Da, žao mi je…šta ste radili pre nego što ste se preselili u Tranklon?“, upitala sam znatiželjno. „Radila sam u cirkusu sa svojim mužem, Evanom. On je bio žongler, a ja sam bila akrobata. Ah, ti dani zaista su bili neverovatni…Samo bih želela da znaš da nisam opasna, draga. Možda samo malo drugačija“, dovršila je tiho. Nesigurno sam klimnula glavom. „Izvinjavam se…ali mogu li doći ovde i sutra? Zaista moram da idem, ali želela bih da pričam sa Vama, gospođo Tavren.“ Ona se zakikotala i živahno odgovorila: „Naravno, nikada ne bih odbila takvu ponudu.“

Razgovori sa gospođom Tavren prerasli su u naviku. Svakoga dana, posle škole, požurila bih ka njenoj kući, kako bismo pričale. Nikada nam nije bilo dosadno. Uvek je imala različite, zanimljive priče iz svog života. Ona je polako i precizno pričala, dok sam ja strpljivo slušala. „Gospođo Tavren, ali gde je Vaš muž? Uvek ga spominjete u svojim pričama, ali ga nikada nisam videla“, upitala sam kada mi se ukazala prilika. U trenutku, učinilo mi se da vidim neopisivu tugu u njenim očima, ali sledećeg momenta, ona se povratila i nasmešila, kao i uvek. 

„Moj muž je preminuo pre deset godina. On je bio druga polovina moje duše, kako pesnici govore. Ipak, draga Sofija, osoba nikada ne može da umre ako je čuvamo u svom srcu. Kada sačuvamo sećanje, ono nikada neće nestati, živeće u nama i prenosićemo ga dalje. Ne verujem da je moj muž nestao zauvek.“ Zbunjeno sam se namrštila. „Kako to mislite?“, upitala sam. 

Nekada nisam mogla da shvatim gospođu Tavren. Njene reči su bile zbunjujuće i komplikovane, nisam mogla da shvatim o čemu zaista razmišlja. „Verujem u reinkarnaciju, Sofija. Kada osoba umre, verujem da se ponovo rodi, samo u drugačijoj formi. Imam utisak da je moj muž još uvek živ, ali je na nekoj drugoj strani, i da ćemo se ponovo sresti jednog dana. Sigurna sam u to.“ U tom trenutku, zapitala sam se da li je gospođa Tavren zaista veštica. 

Posle ovog razgovora, nikada više nisam pričala sa njom. Nisam je videla kako izlazi iz kuće, nikada me više nije pozvala na druženje. Bila sam zabrinuta. „Da li znate šta se desilo sa Vešticom?“, raspitivala sam se u školi, dok su me deca zbunjeno gledala. Konačno, jedan dečak prišao je i prošaputao: „Umrla je. Govore da je imala neku bolest, ali niko nije znao.“

U tom trenutku, osetila sam kako mi se čitav svet polako raspada. Sva sećanja, svi razgovori…shvatala sam da nisam zaista poznavala Monu Tavren. Niko nije. 

Sledećeg dana, otišla sam do njene kuće. Kuća je bila hladna i sablasno prazna bez svoje gospodarice. Osećala sam mučninu, tugu, i bes. Nisam znala kako da reagujem. Nepoznati čovek mi je otvorio vrata, i pružio pismo koje je gospođa Tavren ostavila za mene. 

 „Draga Sofija, 

Pretpostavljam da ću uskoro umreti, nisam nikome pričala o svojoj bolesti. Vrlo mi je žao što prekidam naše druženje. Ipak, i posle naših razgovora, još uvek ne znaš mnogo toga o meni. Moj muž i ja proputovali smo i videli ceo svet. Nikada nisam želela decu, ali njemu to nije smetalo. Voleli smo se. Kada smo ostarili, odlučili smo da se preselimo u Tranklon. U ovom ušuškanom gradiću, živeli smo u miru deset godina, kada je on iznenada preminuo. Povukla sam se, nisam izlazila iz kuće godinama. Izgubila sam radost. Mislila sam da je nikada neću ponovo naći, sve dok nisam upoznala tebe. Videla sam kako si se krila iza žbunja svakog dana, radoznalo čekajući da ugledaš gradsku Vešticu. Draga Sofija, ti me podsećaj sa mog muža, Evana. On je takođe bio radoznao, i da smo imali dete, verujem da bi podsećalo na tebe. Sećam se da sam se zaljubila u njega na prvi pogled. Nije postajao dan kada sam se pokajala, ili naljutila na njega. Ne verujem u srodne duše, no, ako postoje, mislim da je Evan moja druga polovina. Nikada nemamo dovoljno vremena sa osobama koje volimo. Zato se seti ovih reči, draga. Sve dok budem živela u tvojim sećanjima, nikada neću biti zaboravljena. Uvek ću biti tu, sa tobom. Nadam se da ćemo se sresti ponovo, u nekom drugom životu. 

Samo tvoja, 

Mona Tavren.“

Godine su prošle. Preselila sam se i nastavila svoj život daleko od Tranklona. Jednog dana, vratila sam se kako bih posetila svoje roditelje. Nisam bila iznenađena – grad je delovao isto. Prošla sam pored stare, napuštene kuće gospođe Tavren. Izgledala je slično, ali se nakupilo više paučine, i fasada je izbledela. Primetila sam kako se na prozoru kuće odmaraju dve ptice. Bela, graciozna golubica, i veliki, crni golub. Setila sam se pisma gospođe Tavren. „Sve dok budem živela u tvojim sećanjima, nikada neću biti zaboravljena.“ Možda je u pravu…u tom trenutku, golub i golubica poleteli su sa prozora, i vinuli se visoko preko krova stare kuće. Verujem da su to bili Gospođa Tavren i njen voljeni Evan, samo u drugoj dimenziji, u drugom životu. 

Ponavljam, ovo nije klasična bajka. Ali, kao i uvek, dobro se završila. Konačno su dobili svoj srećan kraj, ponovo su bili zajedno. A ja…i ja sam imala lep život, u kojem sam svojoj deci pred spavanje pričala priču o večnoj ljubavi neobične gospođe Tavren, i njenog dragog Evana. 

Decu treba odmalena podsticati da čitaju, pišu i kreativno se izražavaju. Ne čudi nas što je Maša pored sjajnih radova drugih učesnika osvojila prvo mesto, jer odrasta i školuje se u sredini koja podstiče kreativnost.

U Savremenoj učitelji i nastavnici uvek nađu načine da gradivo predstave na različit način i time kod dece pobude želju za sticanjem znanja. Učenje im predstavljaju kao jedan od najlepših procesa i izvor radosti koji će ih pratiti celog života.

Svako dete je priča za sebe. Takođe, svako dete ima bezbroj talenata koji treba da budu otkriveni i podsticani. U Savremenoj se neguje personalizovan pristup svakom detetu, jer samo na takav način učenici mogu iskazati maksimum svog potencijala i u isto vreme osećati zadovoljstvo zbog svojih uspeha.

Ovaj uspeh je dokaz da su učenici Savremene svestrani, da briljiraju u različitim oblastima i zauzimaju zaslužena prva mesta.