Kako bi prvacima olakšala prelazak iz detinjstva u školsko doba, učiteljica Branka Milićević je održala ugledni čas odeljenjskog starešine sa temom „Đačke obaveze”. Čas je trajao sat vremena, a prvaci i gosti: rukovodilac aktiva učitelja, direktorka i stručna služba – dva psihologa i pedagog – imali su utisak da je sjajna predstava tek počela.

Niko od prvaka, koji su tek nepuna dva meseca u školi, nije zatražio da izađe iz učionice, iako je to bio poslednji čas. Niko nije bio pospan, nije negodovao niti izrazio neku drugu potrebu osim da učestvuje predano i do kraja u času na temu đačkih obaveza! Verovatno se svako ko ovo čita sada pita da li je to moguće.

E pa jeste! Kod učiteljice Branke Milićević na času.

Motiv za ovu temu je prošlonedeljna detaljna priča o dečjim pravima, a đačke obaveze su njen logičan nastavak. Na ovaj način smo uspešno kompletirali slagalicu, a ravnoteža na klackalici detinjstva je uspostavljena.

Učiteljica je kroz interakciju sa decom obnovila priču o tome da smo svi deo različitih grupa i kako s početkom školovanja postajemo i deo nove, školske grupe. Spontano je vodila decu ka uvidu da u grupama nismo sami i da shodno tome svi moramo poštovati neki red kroz niz korisnih, a deci bliskih i inspirativnih pitanja. Mališani su uživali u razmeni mišljenja i iskustva jačajući tako veze sa novim drugarima i učiteljicom.

Kao odlična ilustracija teme sa časa poslužila je priča „Maca papučarica”, u kojoj su deca uživala. Potom su se sjajno zabavili u praktičnoj vežbi: učiteljica je na tablu postavila makete kućica, a deca su ih povezivala sa pričom koju su upravo čuli. Osim što su na ovaj način vežbali memoriju i opažanje, đaci su takođe spontano povezali znanje usvojeno na časovima predmeta Svet oko nas, pričajući o odnosima u porodici i obavezama svakog pojedinca unutar grupe.

Najlepši deo časa bila je završna vežba, kada je učiteljica, iznenadivši mališane, svakom podelila po jednu ručno rađenu papuču od papira i filca dajući im zadatak da pronađu parove. Svaka papuča je nosila određenu slovnu oznaku, a neke su imale i pertle, pa su deca na taj način vežbala i slova – gradivo sa časova srpskog jezika, ali i finu motoriku vezujući pertle.

Priprema za čas, struktura, način vođenja, ostvareni standardi, ishodi postignuti kod učenika, metode rada, kreativnost, međupredmetna povezanost i sve ostalo što odlikuje rad ove učiteljice mogli bi lako biti predmet proučavanja studenata pedagogije i metodike.

Autor ovog teksta pouzdano zna da su za ovakav čas, pored iskustva, znanja, kreativnosti, volje i umeća, potrebni i sati pripreme, i upravo zbog toga pišemo učiteljici Branki veliku peticu u dnevnik zapažanja.